Naslov originala:
Lewis Coser
The Functions of Social Conflict

Sa engleskog prevela:
Milana Bošković

Tiraž:
500

Tih godina veoma su se čitala dela Rajta Milsa, ali on je preminuo 1962. godine. Postojala su, ili se bar tako činilo mnogim mladim sociolozima – početnicima, samo tri novija dela koja su se bavila društvenim sukobom, koja su odbacila do tada prožimajuće stanovište prema kojem je sukob viđen kao društvena bolest, kao disfunkcionalan i destruktivan elemenat. To su dela Ralfa Darendorfa Klasa i klasni sukob u industrijskom društvu, Maksa Glakmana Običaj i sukob u Africi, te moja knjiga. Ne znam kakav je bio tiraž druge dve knjige, ali je moja odjednom postala bestseler, i knjiga koja prosto mora da se ima na katedrama za sociologiju, kao i za susedne discipline, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Knjiga je prevedena na sedam ili osam jezika, bila je glavno didaktičko sredstvo na predavanjima za postdiplomce, te delo koje mladi sociolog prosto mora da pročita. O ovome govorim samo da bih ukazao na opštiju poruku. Uspeh ili neuspeh neke knjige manje je povezan sa njenim sadržajem; najviše zavisi od toga da li ona uspe da pronađe publiku i vremena koji je potvrđuju.Luis Kozer „A Sociologist’s Atypical Life”,Annual Review of SociologyUloge sukoba Jedna od nekoliko temeljnih dilema koje razjedaju sociologiju i njene praktikante tiče se pokušaja odgovora na pitanje šta je prirodno stanje društva – da li je to sistem ili sukob. Dileme šta je osnovna, temeljna i normalna karakteristika fenomena kojeg nazivamo „društvo“: poredak ili konflikt. Sociolozi su se godinama grupisali, te uzajamno cenili ili kritikovali u kontekstu diferencijacije spram ova dva tabora. Debate i argumentacije su imale i striktno epistemičke karakteristike, ali i političku dimenziju sukoba između političkih konzervativaca i levičara. Nesumnjivo, ovak(v)o raspolućeno stanje jedne nauke ne odgovara nikome, a ponajmanje naučnicima. Samim tim, najkvalitetniji izdanci iz sociološkog vrta najčešće su sintetičari: umesto ratobornog pozicioniranja u jednom od socioloških rovova, oni su nastojali i nastoje premostiti ovaj jaz unutar korpusa sociološkog znanja. „The Functions Of Social Conflict“ Luisa Kozera iz 1956. godine jedan je od paradigmatskih i najblistavijih primera ovakvog sintetičkog, ujediniteljskog nastojanja u sociologiji. Čak pola veka nakon originala, pred sociolozima (i javnošću) Srbije pojavljuje se prvi prevod ove veoma značajne knjige: Luis Kozer, „Funkcije društvenog sukoba“, u izdanju Mediterran Publishing (2007). Sam Kozer je, poput mnogih velikih sociologa, u mnogo čemu bio autsajder posve nestandardne biografije. On sam, deset godina pred smrt, napisao je autobiografski članak naslovljen sa „Atipičan život sociologa“ (1993). Emigrant iz nacističke Nemačke, izvesno vreme aktivan među radikalnim levičarima, interniran u logor u Francuskoj, osnivač časopisa „Disident“ – na sociologiji je završio na opasku profesora književnosti („prijatelju, to se izučava na sociologiji“) kada ga je upitao nešto o društvenoj strukturi zemalja u kojima su nastajali pojedini romani. Do kraja života sebe je smatrao „demokratskim socijalistom“, bio je predsednik „Američke sociološke asocijacije“, ali i „javni sociolog“ – aktivni komentator društvenih prilika. Knjiga koju po prvi put dobijamo na srpskom jeziku bila je bestseler, delo koja prosto „mora da se ima“ na društvenonaučnim katedrama, te koje svaki mladi sociolog jednostavno mora pročitati. I sam naslov Kozerovog uticajnog dela je kontroverzan. Uopšte staviti „funkciju“ i „sukob“ u istu rečeničnu ravan beše ravno sociološkoj jeresi. Sociolozi koji su tragali za društvenim funkcijama bili su karakteristično nezainteresovani za sukob, smatrajući ga neuklopljivim u društveni sistem, tj. poredak u kojem, smatrali su, sve radi poput satnog mehanizma. Pritom, razgovor o sukobu (od)uvek je opasno mirisao na Marksa, a pogotovo u makartijevskoj Americi usred hladnog rata. Isto tako, među drugom, konfliktnom stranom sociologije, „funkcija“ beše gotovo sinonim za psovku. Rajt Mils u „Sociološkoj imaginaciji“ ostavio je antologijski posprdan stav o funkcionalizmu od strane konfliknih teoretičara. Unutar svega toga, pojavljuje se Kozer koji istražuje upravo sukob, ali kao funkcionalni fenomen. Subverzivno je spojio konflikt - tu snažno tabuisanu stvar - sa tada vodećom verzijom mišljenja u sociologiji. Rezultat? Jedna od najznačajnijih socioloških studija dvadesetog veka. Kozer je pošao od dominantne sociološke orijentacije: funkcionalističke ideje o društvenom poretku – i u nju ubrizgao preko potrebnu injekciju društvenog sukoba. „Bio sam spreman da se zakunem na vernost školi struktural-funkcionalizma“, pisao je. Međutim, uvidevši uspon fašizma u Evropi, užase Drugog svetskog rata od Aušvica do Hirošime, izjavio je: „pa ipak, ubrzo sam opet shvatio da sam jeretik u zdanju majke crkve [funkcionalizma]“. Dobroćudna društvena harmonija, stabilne ravnoteže, zadati poredak i vernost normama – jednostavno nisu bile karakteristike sveta kako ga je video Kozer. Sinteza funkcionalizma i konfliktne sociologije kao specifični nagovor na okončanje nepoverenja između ova dva distinktivna sociološka programa tek je jedan od važnih doprinosa Kozerovog dela. Autor, naime, izvlači nekoliko temeljnih principa o prirodi sukoba koji su, čini se, aktuelniji nego ikad. Kao takvo, ova studija se vrlo lako čita i kao doslovno „praktični vodič“ za promišljanje, analizu i predviđanje društvenih sukoba. Svoje delo Kozer deli u šesnaest propozicija koje su sve fantastično pronicljive, radikalno inspirativne i moćno aktuelne. Prva propozicija glasi: sukob služi za uspostavljanje i održavanje identiteta i granica društava i grupa. Drugim rečima, sukob sa drugim grupama zapravo aktivno doprinosi uspostavljanju i potvrđivanju identiteta grupe. Potom (druga propozicija), društva poseduju institucije koje služe kao „sigurnosni ventili“ – objekte zamene na koje se usmeravaju neprijateljska osećanja. Ili, kao šesta propozicija: sukob je intenzivniji kada izbije između pojedinaca i grupa koji su blisko povezani. Drugim rečima, bliski i slični sukobljavaju se strastvenije i krvavije. Dalje, u sedmoj propoziciji, sukob sa spoljašnjom grupom blisko zbližava i homogenizuje grupu. Iz ovih razloga, grupe traže spoljašnje neprijatelje da bi održali unutrašnji red (propozicija jedanaest). Posebno inspirativno, sukob na specifičan način povezuje i protivnike (propozicija trinaest), kao što i uspostavlja i održava moć (propozicija petnaest). Ove i ostale programske propozicije čine kostur oko kojeg je izvanrednom lakoćom formirano Kozerovo delo. Šta nam Kozer može reći pedesetak godina kasnije? U balkanskom (post)konfliktnom kontekstu – mnogo šta. Pre svega, Kozer sukob(e) vidi kao integralni i značajni deo odvijanja društvenosti. Samim tim, sva iznenađenja i neverice spram konfliktnih 1990ih i 2000ih nemaju dobrih socioloških opravdanja. Prva Kozerova propozicija – prema kojoj sukob igra ulogu u izgradnji identiteta i granica društava – postala je bolno očigledna na Balkanu 1990ih. Sopstveni identitet gradi(o) se i zasniva(o) na antagonizmima prema ostalima. Jednakom istorijskom očiglednošću demonstirana je i Kozerova propozicija broj šest: činjenica da je sukob između bliskih i najbližih posebno oštar. Značaj potrage za internim i eksternim neprijateljem kao aparat kojim se homogenizuje i podjarmljuje društvo takođe je očigledan u kontekstu ovog društva. Objašnjenje učestalih sukoba na slabo vidljivoj margini (poput nasilja u porodici ili prema Romima) kao specifičnih „ventila“ strukturalnih problema takođe pronalazimo kod Kozera. Sociologija je drastično napredovala od davnih i inspirativnih opaski da je „ukupna istorija, istorija klasnih borbi“ koji utiru put konfliktnoj sociologiji. Zavidan nivo sofistikacije socioloških stavova o sukobu pronalazimo u Kozerovim „Funkcijama društvenih sukoba“ – tom istinskom sintetičkom i univerzalno aplikabilnom dragulju ukupne nauke o društvu. Po(r)uka glasi: daleko od toga da sukob samo razdire i da je nužno destruktivan. I, ovo ne znači opravdati ga, već objasniti. Društvo nije samo prilagođavanje, statika, poredak, ekvilibrijum, glatko funkcionisanje. Kozerovi subverzivni uvidi uče nas kome, kako i zašto svi naši sukobi odgovaraju. Što je uvek korisno znati.

Aleksej Kišjuhas